УМРО МУАМЕР ЗУКОРЛИЋ

Извор ФБ

Како наводе медији, потпредседник Скупштине Србије, лидер Странке правде и помирења и бивши муфтија Мешихата Исламске заједнице у Србији, Муамер Зукорлић, преминуо је данас у 51. години.

Према незваничним сазнањима, Зукорлић је преминуо на Интернационалном Универзитету у Новом Пазару, чији је био оснивач и председник, док је држао предавање студентима.

Хитна помоћ, која је одмах изашла на лице места и покушала реанимацију, могла је само да констатује смрт.

Муамер Зукорлић је рођен 1970.године у селу Орље, општина Тутин. Основну школу је завршио Рибарићу, Медресу „Гази Хусрев-бег“ у Сарајеву, након чега уписује Исламско факултет, одсек шеријатско право у Константини у Алжиру. Посдипломске студије је апсолвирао у Либану. Докторирао је на Интернационалном Универзитету у Новом Пазару и био редовни члан Бошњачке академије наука и уметности.

За првог председника Мешихата Исламске заједнице у Санџака изабран је у октобру 1993.године, приликом његовог оснивања, а на исту функцију је поново изабран у јулу 2008.године.

Зукорлић је на челу Мешихата био до 2016.године, када је интензивирао своју политичку каријеру. На ванредним парламентарним изборима, одржаним 2016.године, предводио је изборну листу Бошњачке демократске заједнице. У децембру 2017.године Бошњачка демократска заједница преименована је у Странку правде и помирења, а за председника је изабран Зукорлић.

Обављао је функцију народног посланика и потпреседника Народне скупштине Србије.

За собом је оставио две супруге и седморо деце.

ГОДИШЊИЦА ОКУПАЦИЈЕ

У Куманову је, на данашњи дан, 9. јуна 1999. године потписан споразум о повлачењу српске војске и полиције са Косова и Метохије, који је довео до прогона и етничког чишћења Срба. Од тада до данас са Косова и Метохије збрисано је више стотина села настањених искључиво Србима. Протјерано је 250.000 Срба, опљачкано, порушено и спаљено неколико хиљада српских кућа, стотинак цркава и манастира, затрпана су и оскрнављена гробља у свим опустошеним српским селима. Највећи „успјех“ такозваних мировњака је прогон српске интелигенције, ђака и професора из свих урбаних средина, прогон приштинског Универзитета, српског здравства и науке и спаљивање српских књига на ломачама у Приштини, Урошевцу, Призрену… У присуству војника из Велике Британије у Приштини је српство сведено на свега десетак старица – штићеница Дома за старе, и неколико Српкиња из мјешовитих бракова. У њиховом присуству убијено је 14 српских жетелаца у Старом Грацку код Липљана, подметнуто десет килограма разорног ТНТ експлозива под аутобус „Нишекспреса“ у селу Ливадице код Подујева, убијено и киднаповано више стотина угледних Срба у Приштини. Учинак НАТО „мировњака“ свакако се мјери и учешћем Срба како у институцијама на локалу, тако и на централном нивоу. У договору са српским властима у Београду, приволели су Србе са сјевера Космета да се одрекну сопствене полиције и српских државних институција.

Опширније на www.crveneberetke.com/godisnjica-okupacije-dan-kad-su-srbima-oteli-kosovo-i-metohiju/

ШАЈКАЧА

Кад год наиђу опасна и тешка времена, шајкаче поново уђу у моду. Шешири, качкети и француске капе, тада на извесно време потону у заборав. Шајкача, која је у миру свакодневни, незаобилазни део народне ношње, једина је капа на светз, која се у ратно доба преко ноћи претвара у обавезни део униформе. Због тога Срби и у време мира, увек делују као да су помало у рату!

Ма колико био паметан и обавештен, странац који не познаје порекло и суштину шајкаче, никада неће разумети Србе. Шајкача је, наиме, много више од обичне капе: она је облик пркоса, храбрости, нежности и ината. Већ неколико векова она штити српске главе од природних непогода и ратних пораза, представљајући свету везу са прошлошћу – спону са животом. Каква је то капа, најбоље сведочи то, да се шајкача никоме на свету не скида, сем Господу Богу у цркви! Са њом се једе и ради, а када се човеку приспава, тада се намакне на лице да штити од досадних мува и прави вештачку ноћ.

Она потиче из 15. века, када су је носили шајкаши на својим чуновима на весла, оштрих гвоздених кљунова, који су по Дунаву и Тиси ратовали све до 19. века са Турцима, пресрећући њихове лађе. Мада шајак – чоја добаће израде, слична сукну, потиче од турске речи, на руском чајка значи галеб, па шајкача представља, уствари, стилизовани облик ове најпоетичније птице.

“Ој. Бога ти, шајка птицо!” – пева наш народ…

Ни једна капа на свету није као шајкача у стању да већ на први поглед, открије карактер и расположење онога ко је носи на глави! Натучена на обрве, као на чувеној ратној фотографији “Извиђач”, шајкача је знак опреза и опасности, а открива и преку нарав свога власника. Накривљена на једно уво, одаје његово бећарско расположење, склоност пићу и лумповању, спремност да се препусти претераним осећењима, обести и дерту. Забаци ли је власник на потиљак – ето скривеног кабадахије или човека у недоумици, који се спрема да обави неки претежак посао. Превелика шајкача, која пада на клембаве уши говори о небризи власника који је дигао руке од себе, о мирењу са неимаштином и наилазећом бедом.

Боже, каквих ли све шајкача нема у Србији! Изгужваних, ознојених, улепљених, избледелих од киша и ветрова, жеге и снега; нових, новцијатих (које се носе на слављима или из пркоса), дрчних и усправних, што на главама стоје изазивачки и оних, скљоканих од туге и жалости, које покривају главу попут слетеле утучене птице уморних, сивих крила…

У шајкачи се носе тек излежена јаја и обране крушке за госте из града. Из шајкаче се, кад нема ничег дргог, захвата вода са извора. Шајкачом се брише зној са чела на њиви. За њу се затакне дуго очекивано писмо од сина из војске, да види читаво село! И позив за суд. У ту капу са дуплим странама које се зими спуштају преко ушију, лети се задене цвет или одложи добијена цигара (за после). У време рата, зна се, у шајкачи мора да стоји игла и смотак конца, ако случајно отпадне дугме од шињела. Куда ће купљени лоз, него у шајкачу? Када лумпујемо, за шајкачу затичемо крупне новчанице драгачевским трубачима! И убацујемо у њу који динар просјаку пред црквом.

Шајкача је, иначе, најтрпењивија капа на кугли земаљској; она мирно подноси и друге капе, које јој раде о глави коју покрива. Ма какве јој значке качили – кокарде, мртвачке главе или петокраке, она је, ипак, најлепша, када је без икаквих ознака. То је због тога, што је шајкача много старија од политике. И мудрија. И дуговечнија. Трајнија…

Не слаже се уз грађанско одело и не иде добро уз наочаре. Тужно ју је видети у излогу продавнице сувенира. Она је више за вашаре.

Пола века, шајкача је стрпљиво подносила терор ушиљених “титовки”, чији је облик преузет из туђих армија и полиција. Те капе су толико неприродне и тако ружно стоје на главама, да их војници, чим им се за то укаже прилика, скидају са глава да им не кваре косу и задевају за опасач. Постојала је и једна, ко зна откуда, залутала капа са три рога, о којој постоји чак и песма:

“Ја сам Анка, партизанка,

Носим капу на три рога,

И борим се против Бога!”

За разлику од тих богохулних капа, шајкача не може да буде ништа друго – до православна. Она се не скида ни пред краљем, са којим су српски сељаци одвајкада били на ти!

Једина лоша особина шајкаче је да се у миру и благостању, брзо претвори у шешир и заборави лако на саму себе. Они који је и тада упорно носе, со су ове земље… ”

Момо Капор

ДАНАС СУ СВЕТА ТРОЈИЦА

Српска православна црква (СПЦ) и њени ве

рници данас обележавају празник Силазак Светог Духа на апостоле - Свете Тројице или Духове.

Духови се увек обележава 50 дан после Васкрса и десети дан после Спасовдана. Духови представљају и "рођендан" хришћанске цркве, а називају се још и Тројице, Тројичин дан, Силазак светог духа на апостоле. Код Срба и још чешће код Руса и Грка, тај празник се зове и Педесетница.

По значају то је трећи празник по значају, после Васкрса и Божића, и као они, такође се слави три дана. Празновање се наставља целе седмице, не пости се, то је тзв. трапава недеља.

Тај празник је увек у недељу, на педесети дан од Васкрса. Црквено учење каже да је непосредно пре Вазнесења, Христос обећао ученицима да ће се убрзо „излити благодет Духа Светог“ на њих, што се десило 50. дана од васкрснућа.

Тај празник се назива још и Тројица јер је – по учењу – Христос обећао, Бог Отац дозволио, а Свети Дух сишао.

У педесети дан од Христовог Васкрсења, са неба изнад куће у којој су боравили апостоли и Пресвета Богородица настаде бука.

СИЛАЗАК СВЕТОГ ДУХА НА АПОСТОЛЕ

Поче да дува јак ветар, појави се јака светлост. Изнад главе сваког од апостола створи се по један пламени језик. “Тада се сви испунише Духом Светим, па почеше говорити другим језицима – како им је дух давао да говоре.” (Дела апостолска 2;4).

Око куће почеше да се скупљају људи, јер чуше јаку буку. Тада апостоли изађоше из пред народ и почеше да проповедају о Исусу Христу.

Народу се први обратио Свети апостол Петар, који рече како су Јевреји учинили велики грех зато што су разапели Христа, иако су видели да га је Бог прославио. Још им рече да Христос Васкрсао и на небо се узнео, те да је Он послао Светога Духа на апостоле. Доказ благодати Духа Светога је то што апостоли говоре разним језицима, које раније нису знали.

Народ упита “браћо шта да чинимо? Петар им рече: покајте се и нека се свако од вас крсти у име Исуса Христа за опроштење својих грехова, па ћете примити дар Духа Светога. Јер је за вас то обећање и за вашу децу” (Дела апостоласка 2;37,38,39). Тог дана се у Јерусалиму крстило три хиљаде људи. После овога Свети апостоли кренуше по свету да шире Христову науку.

Број хришћањна се повећавао из дана у дан. Иако су их непријатељи Христове науке гонили и мучили, а неке и убијали, ипак нису успели да их спрече у проповедању и служењу Христу Богу и Његовој Светој Цркви. И поред свих тешкоћа православна вера се проширила, тако да је цео свет упознат са Христовом науком.

У ЦРКВАМА СЕ ПЛЕТУ ВЕНЧИЋИ

На празник Силаска Светог Духа на апостоле, под у храмовима покрива се травом, поред зидова се прислањају гране липе или неког другог дрвета, а иконе се ките цвећем.

Овај обичај потиче још од првих хришћана, који су га пак преузели од Јевреја. Јевреји су на празник Педесетнице китили своје богомоље и куће гранчицама, зеленилом, травом и цвећем.

То их је подсећало на време када су преко Мојсија добили десет Божјих заповести, као и на време лутања по пустињи, после бекства из Мисира, јер су у пустињи живели у колибама од грања и лишћа.

На Духове у храму народ плете венчиће од траве које после носи кући и оставља поред иконе и кандила. Многи носе венчиће у торбама и ташнама јер верују да ће их Бог заштитити од разних несрећа које могу да их снађу.

ЛИТИЈА ДО ПОЉА И ВИНОГРАДА

Светом Духу верници упућују свакодневну молитву, призива се при крунисању владара, свим рукополагањима, на почетку архијерејских сабора, на крштењу у цркви...

Министарство унутрашњих послова Србије прогласило је Духове за дан МУП-а и дан полиције, који се обележава у знак сећања на 1862. годину, када је српска жандармерија 15. јуна, на Духове (Тројице), одиграла пресудну улогу у сукобима код београдске Чукур-чесме, као и у наредна два дана током турског бомбардовања Београда.

У многим местима Шумадије и у другим крајевима Србије, као и међу Србима у расејању, тог дана пролазила је поворка крстоноша. У појединим местима литија из храма иде и данас до поља и винограда.

Духови су празник неколико места у Србији, а у појединим породицама и крсна слава.

Они су и еснафска слава трговаца.

ПРОДАВАЛИ СРПСКЕ ПАСОШЕ ТУРСКИМ КРИМИНАЛЦИМА

Више тужилаштво у Новом Пазару експресно је завршило поступак против групе одговорне да је издала око 300 српских пасоша Турцима, међу којима су и крупнији криминалци.

Поступак је завршен експресном осуђујућом пресудом јер су окривљени, суочени са доказима, прихватили да потпишу споразум о признању кривице. Првоокривљени Турчин Умит Јардим из Истанбула осуђен је у Новом Пазару на две године затвора због трговине утицајем и прања новца. Од њега су одузета два џипа БМЊ X5, чија је вредност процењена на 40.000 евра, и новац у износу од 50.000 евра.

- Исто су урадили и матичари Назиф Кахровић, који је осуђен на годину и по дана затвора и од којег је одузето десет хиљада евра, Вехбо Садиковић и Шабан Хоџић из Тутина због кривичног дела злоупотреба службеног положаја и осуђени су условно на по годину дана - саопштио је портпарол новопазарског Вишег тужилаштва Аднан Баћићанин.

На годину дана затвора условно осуђен је и Марко Савић из Трстеника због фалсификовања исправе.

Окривљени су ухапшени 9. новембра и већ сада су правоснажно осуђени. Турски криминалци су добијали праве српске пасоше на лажна имена, што су плаћали и до 10.000 евра. С тим пасошима су могли слободно да путују по целој Европи, чак и ако постоје црвене Интерполове потернице за њима. Цена српског пасоша када се идентитет не мења била је од 2.000 евра па навише. Српске институције сада размењују податке са Турском и другим европским државама, али и оним земљама где Србима није потребна виза.

Новопазарско тужилаштво је у сарадњи са БИА завршило истрагу.
Извор Блиц